ᐸ?xml version="1.0" encoding="UTF-8"?ᐳ
ᐸsamples n="SRP19190"ᐳ
ᐸsampleᐳᐸp n="SRP19190368"ᐳБез сумње је да би свака мања варош долазак владике сматрала као свечаност за коју се нарочито треба спремити. У колико је то више морала осећати она варош, у којој је, као посљедица нарочитих околности, црква постала љубав и амбиција скоро сваког појединца . Свет се узнемирио, живот се узбуркао са самога дна свога. Сав се разговор и брига усредсредили око доласка и дочека, службе и појања.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19190369"ᐳОчи се, наравно, упирале у Ану и ђакона. Као у два питомца, или детета, које Богородичина Црква непрестано за руку држи. А Анине очи се упирале у ђакона, јер је она од њега више очекивала него од својих певача. А ђаконове очи се упирале у Ану, јер је он од ње све очекивао.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19190370"ᐳАна је, одиста, душом и телом потонула у посао. За архијерејску службу, као такову, требало је научити доста нових ствари. Сем тога,Ана је и дотадашњи програм комбиновала многим новостима Преврћући по богатој својој збирци партитура, пронашла је једну необичну руску композицију, састављену из разних веселих црквених песама у особите врсте симфонију, у којој су, на велико задовољство Анино, суделовали и дечји квартети, октети и хорови. Ана је решила да ће се то, као завршни концерт, изводити по свршетку службе, тако да певање траје доклегод владика и сви верни не оставе цркву. Дечји хор, стара симпатија Анина, сасвим ју је занео. Спремала се да читаве одсеке службе с децом поје, а поздрав архиепископу, исполаети деспота, сваки пут наизменично са одраслима и децом.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19190371"ᐳСве то дисциплиновати, у хармонички ред сложити и увежбати, био је, наравно, огроман посао. Тим пре што је обучавање деце Ана искључиво себи задржала. А и код одраслих је морала помагати више него обично, јер је стари хоровођа побољевао и доста неуредно долазио на часове вежбања.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19190372"ᐳВаљда с тога што је Ана сву своју душу уносила у рад, утицала је тако да је и материал сву своју душу полагао у њене руке. Све је одлично напредовало, а деца су до усхићења доводила и Ану и све старе њене певаче. Певали су као што цвеће мирише: не знајући шта дају, не слутећи да се с Богом разговарају. Ани су не једаред засузиле очи, и чинило јој се тада да ништа друго и нема у свету сем редова ситних белих зубића, песме, и божјег благослова.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19190373"ᐳНашла је једног малог гимназисту, из првог разреда, који је имао савршен дечји сопран. Прави трепет етра. Висок, мекан, чедан, и пун оних божјих искрица које плачем среће надимају груди, и од којих, после, у гласу одраслог човека, остану само љушчице пепела, фина она меланхолија што неминовно прати свако лепо певање. Тога дечка је Ана изабрала и апостол да чита, и учила га да то нотално чини, како би сва снага невиности и лепоте гласа дошла до потпуног израза.ᐸ/pᐳ
ᐸ/sampleᐳ
ᐸsampleᐳᐸp n="SRP1919020"ᐳ— Бога ми, ја, сем торбе, видим и друго. Видим чудно, четвороугласто, скоро брутално чело те девојке, и видим јој ону тешку златну косу, такву као да сунце носи на глави. И често се питам: из којег је света та девојка ?ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP1919021"ᐳ— Има нешто и у томе, зар не, ви, тамо, што само за торбу имате очи ? И јесте ми неки момци, кад чекате да доктор Пашковић, са својих педесет четири љета, истера врага из торбе.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP1919022"ᐳРазговор је текао још неко време, али се тема постепено удаљавала од Пашковића, у колико се више и више изоловала на госпођици Недићевој као девојци удавачи. Такви разговори су били доста чести у вароши. Ана Недићева је наиме веома интересовала своје суграђане, а помало их је и једила.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP1919023"ᐳСтара двадесет и три године, одлична партија у сваком погледу, а не заљубљује се, не удаје се, не иде на забаве, и не избија из цркве. Постала је некако општа брига целога места. Чим би се у некој кући исцрпео разговор око најпречих домаћих потреба, долазило би на ред питање: а шта мисли и чека Ана Недићева?ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP1919024"ᐳПријатељи куће Недића поделили се, у главном, у две странке. Једни су сматрали да Ана, баш као и све друге девојке, кокетује мало са својом сигурном клопком. Нешто рафинованије и нешто дуже од осталих, јер јој се тако може. Други се опет мање једноставно пребацивали преко њеног понашања и проблема. Веровали су да Ана, сва и у свему, није обично створење.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP1919025"ᐳМало укошене, не сасвим искрене очи под сенком необичног чела, дивна коса, укочено стиснута уста, нека особита чедност у гласу, ауторитет у ходу и у покретима упадали су у очи и изненађивали су. А јак музички талент и велика музичка образованост су заносили и освајали.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP1919026"ᐳАна је необично лепо свирала и у клавир и у виолину, и сав свој живот, у доколици и у раду, поклањала искључиво музици.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP1919027"ᐳСвирање њено у клавир било је виртуозно, фино и интелигентно. Свирање у виолину било јој је страстно, скоро необуздано, са самовољама у ритму, али са тоновима, врелим као да из славуљских недара излазе. Чело јој се набере, зуби се зарију у усну, а прсти леве руке се истежу, трепте, бледе и умиру у овом животу пре него што се у један сплет уврте са жицом која треба да зазвучи. И кроз тај чвор настаје онда ливење живота свога у дрхтај жице, у талас звука, у потез гудала. И мољење једно, скрушено и љубавно, да музика да гласа ономе што човек у души носи а не може да каже. И кад тон запева, онакав како га је душа хтела, боре на челу Анином нестану, уснице се раздвоје, и искочи страстан неки осмејак јако светлих, као снег чистих зуба. А по слушаоцу поврве хладни мрави. Чар се проспе до сржи костију, и човек се тресе од блаженства.ᐸ/pᐳ
ᐸ/sampleᐳ
ᐸsampleᐳᐸp n="SRP19190751"ᐳ— Како је све пуно сенки. Како болесним срцем куца данас и живот — говорила је Ана, седајући с родитељима за доручак. — Шта је,Боже, са Светиславом директора Васића.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19190752"ᐳКао да је чуо Анину жељу, закуцао је на прозор доктор Пашковић.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19190753"ᐳ— Не, не, да уђем нипошто нећу, да се рукујем такође нећу. Само да вам кажем да је Светислав Васићев још жив, да му је сасвим мало боље, али ипак боље, и да се у свој невољи својој сетио чика Јове Недића, и ждребета, које ће он, кад оздрави, да крсти.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19190754"ᐳАни засузише очи, а Недићка је скоро кроз плач говорила:ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19190755"ᐳ— Бог је велики, Бог је милостив.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19190756"ᐳ— Бог, моја драга госпођо, јесте велики. То ми лекари боље знамо него ико на свету. Али Бог није милостив. Него су животи људски тако чемерно бедни, да се понеки пут и њему ражали ... А ви? Ви сте сви добро? Госпођица Ана? Могли би баш изоставити цркву док криза не прође. Шта? Нема ништа од тога? Знао сам. Е, ја ћу сад, и с вашом дозволом, кући на одмор. Од четири у јутро сам на ногама.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19190757"ᐳАна је, пре но што ће затворити прозор, испружила руку да осети сипи ли киша и је ли хладно. Није падала киша, и није било тако хладно као синоћ, али није било ни топло. Калдрма је стојала уплакано влажна. Земља, омекшала, еластична од мокроте, угибала се чисто под стопама, и свачији ход је био нечујан. Звиждук фабрички је звучао меланхолично. Исцеђена светлост се увлачила у собу као неко сироче.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19190758"ᐳОко пола десет је нешто мало пробило сунце. Али звезду је одмах опет затрпала тмаста облачина. Црна, са белим порубом, као строга одежда у време Великог Поста. Са звоника Богородичине Цркве је зазвонило на службу. Жалосно. Са јесењом неком модулацијом , као да и из бронзе хладна киша сипи.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19190759"ᐳПодсећа на звоњење из неких давно прохујалих хришћанских столећа. Кад су људи ваљда са потпуно мирним савестима ишли у цркву. Кад још нису слутили да човек целу ноћ може провести понављајући име једног човека, и може се пробудити, у свету недељу, блед и са немирном душом.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19190760"ᐳТакве су биле мисли Анине док се спремала за полазак у цркву. Обукла је црно јесење одело, и метнула на главу црни сомоцки шешир. Нешто тешко јој је лежало на срцу. Болесни људи, јесен, самоћа њена ...ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19190761"ᐳИшла је лагано, застајкујући. Осећала је часом неку спољашњу, часом унутрашњу празнину . Душа њена се расипала у небројеним покушајима да усамљеност своју начини веселијом . Прво је пожелела да фантазија чежње њене претвори у једину велику базилику, са једином службом и молитвом, цео простор између ње и монаха Иринеја. Затим, напротив, хтела је да сав тај простор, па и сама Богородичина Црква, буду пусти и хладни као гроб, и да се она расплаче за драгим својим, и буде несрећна без њега. Најзад је молила од Бога да све те, и трагичне и блажене слике отклони од ње, да јој да снагу да свет гледа у оној боји у којој га божји дан пружа, и да љубав своју одели од осталог живота свога, тако, као што црква, иако је општа кућа свију, стоји подигнута, засебна и сама међу свима осталим зградама.ᐸ/pᐳ
ᐸ/sampleᐳ
ᐸsampleᐳᐸp n="SRP1919036"ᐳНајзад, како и не би било лепо оно, што садржи моменат, драматичнији од свих драма на свету, кад свештеник преноси преко солеје тело Христово мртво ћутећи.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP1919037"ᐳБирајући и слажући композиције зато богослужење ,Ана је живела у екстази. Дизала се до звезда, до директног саобраћаја са духом песника те јединствене драме. Наравно, тако дочекане и обрађене, те су службе, у Богородичиној Цркви, долазиле до значаја и вида ретких лепота. Људи су осетили силну моћ праве, велике уметности. Анино име је хваљено и слављено. Душа њена се испуњавала чистим неким поносом, и истом таком смерношћу , у чему је ваљда почетак праве религије духа човечјег.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP1919038"ᐳАна је, неколико пута у тим приликама, доспевала у неслућене пределе маште и поезије . Осећала је, и све блаженство, којим Христос испуњава душе једноставних људи, а и сав хаос, који име Христово у души већине нас увек поново мора да смирује. И пронашла је да Христос, и његова црква, једино помоћу музике успевају да томе хаосу даду облик и смирење. И долазила јој је помисао да је Бог дух музике, и да су сви закони звезда закони небесне музике, и да су једино ритам и тон вечито вечни.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP1919039"ᐳАнино тело се исцрпљивало у неким необичним уздасима, хармоничним са појањем које је око ње и њених мисли брујало, и она је пила акорде до краја, пила их онако као што се пије чаша вина или чаша отрова. И никад јој није било доста. Тако, да је најзад дошла до уверења да музика у души њеној живи као врста завета. Да тонови, особито тонови црквене песме, испредају над њом неку врсту калуђерског вела. И понекад је чисто физички осећала падање тога вела по себи. И волела тај вео, који чува да јој се душа не смути.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP1919040"ᐳПоред свих тих озбиљних, понекад баш строго побожних мисли, Ана Недићева ипак није пренебрегавала ни своје световне концерте . До два три сата по поноћи се умела разлегати песма и свирка из куће Недића. То је давало повода те су људи, од времена на време, упадали у стару своју радозналост: какав ли ће,Боже, бити последњи став у симфонији те интересантне младости!ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP1919041"ᐳВреме је пролазило. Поженили се, и капетан , и мајор, и доктор Стојковић, па и онај који је дошао да пева место Стојковића, и певао лепше од њега. А госпођица Недићева им свима приређује дивне вереничке и свадбене концерте, испраћа их у нови живот, и мирно се враћа своме послу.ᐸ/pᐳ
ᐸ/sampleᐳ
ᐸsampleᐳᐸp n="SRP19190749"ᐳНедеља после оне јаке непогоде осванула је јесења.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19190750"ᐳГле како је све зарђано, као да је октобар — мислио је монах Иринеј, спремајући се на јутрење.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19190751"ᐳ— Како је све пуно сенки. Како болесним срцем куца данас и живот — говорила је Ана, седајући с родитељима за доручак. — Шта је,Боже, са Светиславом директора Васића.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19190752"ᐳКао да је чуо Анину жељу, закуцао је на прозор доктор Пашковић.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19190753"ᐳ— Не, не, да уђем нипошто нећу, да се рукујем такође нећу. Само да вам кажем да је Светислав Васићев још жив, да му је сасвим мало боље, али ипак боље, и да се у свој невољи својој сетио чика Јове Недића, и ждребета, које ће он, кад оздрави, да крсти.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19190754"ᐳАни засузише очи, а Недићка је скоро кроз плач говорила:ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19190755"ᐳ— Бог је велики, Бог је милостив.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19190756"ᐳ— Бог, моја драга госпођо, јесте велики. То ми лекари боље знамо него ико на свету. Али Бог није милостив. Него су животи људски тако чемерно бедни, да се понеки пут и њему ражали ... А ви? Ви сте сви добро? Госпођица Ана? Могли би баш изоставити цркву док криза не прође. Шта? Нема ништа од тога? Знао сам. Е, ја ћу сад, и с вашом дозволом, кући на одмор. Од четири у јутро сам на ногама.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19190757"ᐳАна је, пре но што ће затворити прозор, испружила руку да осети сипи ли киша и је ли хладно. Није падала киша, и није било тако хладно као синоћ, али није било ни топло. Калдрма је стојала уплакано влажна. Земља, омекшала, еластична од мокроте, угибала се чисто под стопама, и свачији ход је био нечујан. Звиждук фабрички је звучао меланхолично. Исцеђена светлост се увлачила у собу као неко сироче.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19190758"ᐳОко пола десет је нешто мало пробило сунце. Али звезду је одмах опет затрпала тмаста облачина. Црна, са белим порубом, као строга одежда у време Великог Поста. Са звоника Богородичине Цркве је зазвонило на службу. Жалосно. Са јесењом неком модулацијом , као да и из бронзе хладна киша сипи.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19190759"ᐳПодсећа на звоњење из неких давно прохујалих хришћанских столећа. Кад су људи ваљда са потпуно мирним савестима ишли у цркву. Кад још нису слутили да човек целу ноћ може провести понављајући име једног човека, и може се пробудити, у свету недељу, блед и са немирном душом.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19190760"ᐳТакве су биле мисли Анине док се спремала за полазак у цркву. Обукла је црно јесење одело, и метнула на главу црни сомоцки шешир. Нешто тешко јој је лежало на срцу. Болесни људи, јесен, самоћа њена ...ᐸ/pᐳ
ᐸ/sampleᐳᐸ/samplesᐳ