ᐸ?xml version="1.0" encoding="UTF-8"?ᐳ
ᐸsamples n="SRP19140"ᐳ
ᐸsampleᐳᐸp n="SRP19140936"ᐳБила се обесила о једру мишицу свога мужа и говорила усхићено:ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19140937"ᐳ— Наша је кућа једна мала република. Свега имамо што нам треба: пилића, прасади, вина, књига. Дан нам прође као сат, а сат као минут. И ја се само Богу молим да заустави то време, да се не живи тако брзо. Хоћу да грицкам полако своју срећу, живот ми је кратак, верујем у бесмртност душе.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19140938"ᐳВишња није била створење које завиди, али та срећа дотицала је се неугодно. Срце јој се стезало, њена душа је плакала, а она се морала смешити. Стога побеже са седнице, чим се Каја заговорила са неким колегиницама.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19140939"ᐳНапољу је било ведро. Само је сунце припицало неприродно, те је ваздух био тежак. Учитељица скиде свој палто, пребаци га преко руке, изви рамена, рашири груди и дубоко дахну.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19140940"ᐳКад се решила, искрено се радовала што иде у престоницу. Заборавила је многе раније непријатности. Велика варош на утоци Саве у Дунав чинила јој се понова лепа. Хтела ју је поздравити као Бранко: „Београде, мој бели лабуде!..." Београд је велики, мислила је тада, он је као море: путеви су безбројни, живот шуми, таласа се, све је у вечитом покрету. Али што се пароброд примицао више томе граду, радост се сушила у њеном срцу, обузимала је нека сумња, почетци кајања, нека необјашњива бојазан, хладна као језа.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19140941"ᐳ— Свуда! Свуда... само не у Београд! — шапутао јој је унутрашњи глас. — Ти си дошла у њега весела као срна, побегла си с ишчупаним срцем. Шта сад тражиш опет?ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19140942"ᐳБрод је ишао час средином Дунава, час се провлачио између ненасељених острва. С наше стране уздизала се висока обала, са црвеном, одроњеном земљом и плаветним венцем удаљених планина у дну. С друге стране, обала је била ниска, пошумљена барским дрвећем црног зеленила. По ритовима виделе се усамљене роде, врло беле. Једно јато неких других тица летело је небом. Близу Вишњице,Вишња спази једну аду са шумарком од ракита и одраслим јабланом на крају.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19140943"ᐳ— Шта ти је, колегинице? — изненади се Аница. — Ти си тако бледа? Да ниси уморна?ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19140944"ᐳ— Да, уморна, врло уморна... — покуша она да завара знаке свога узбуђења.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19140945"ᐳПознавала је добро ту аду, аустриску стражару преко пута, вијугав друм и низ телеграфских дирека на нашој страни. Колико је пута ишла тим путем с Илићем до тог села, које је он називао њеним, правећи илузију на сличност њихових имена! Једанпут су дошли дотле чамцем, који су најмили од неких рибара пред кафаном Шаран. Он је седео на крми и терао чамац врло добро, као да му је то занат, а она седела на кљуну према њему. Како је млака вода хладила ватру њених руку, како је поветарац дувао свеж и шапућући, како је Чедомир певушио једну дивну песму! Остала су је у памети само два три стиха из средине: ...И мислио тада — Ко зна каква судбина те чека — И зашто си тако срећна сада!...ᐸ/pᐳ
ᐸ/sampleᐳ
ᐸsampleᐳᐸp n="SRP191401163"ᐳ— Дај ми твоју руку — рече он.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP191401164"ᐳОна му је даде. Око њих је био мир, онај дубоки пољски мир који не руши цикање попаца, крештање жаба. Он је узе и за другу руку. По башти су цветали патлиџани. Рит је био пун зелене трске. Неколико јабланова, посађени у ред, стајали су непомични. Сребрну траку велике реке није кварио никакав брод. Од Београда се видела само она стругара и још неколико неједнаких фабричких димњака. Чудног облика кућица за црпење воде на обали пружала је своју гвоздену руку као нека ружна добричина. Небо опрано јучерашњом кишом плавило се дубоко, у бескрај. Ваздух је био провидан и благ. Није се осећало ни најмањег ветра. Све око њих изгледало је као да се унело, упило у неко надземаљско задовољство.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP191401165"ᐳ— Хоћеш ли да будеш моја жена? — упитао је он.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP191401166"ᐳЊене руке задрхташе у његовим, па га стегоше, задрхташе опет, и стегоше. Предео је био пуст. Влажна пољана дисала је новом, великом надом.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP191401167"ᐳ— Што ми то раније ниси рекао ? — упита га она дрхтаво.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP191401168"ᐳ— Не знам да ли се сећаш... оног дана кад смо се састали после дугог размака... ти си имала велики цвет... на железничкој станици се формирао један воз... ја бејах готов, и ја те позвах.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP191401169"ᐳ— То не беше ништа одређено — примети му она, са несакривеним прекором.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP191401170"ᐳОна је још волела Чедомира; она је само њега волела. Поред свих мана, он је био њој најбољи, највреднији, најмилији. Он ју је гледао занесеним очима. Његово лице није имало сјај прве младости. Био је измршавео. По убледелом челу повлачиле се боре, а у солуфима се пресијавало неколико белих власи. Остале су му ипак његове буљаве, црне, мокре очи, нечег детињског у осмеху што му га је извајала добра нада и што се чудно мешало са првим цртама зрелих година. Девојка га никад лепшег није видела. Његов поглед ју је заносио, његове речи је опијале, његове руке су је вукле к себи.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP191401171"ᐳ— Шта је ово мени! — питала се она. — Тамо вилинско коло, овде вилинска вода, све неке мађије.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP191401172"ᐳДоиста, она се осећала као очарана. Илић јој се чинио тако близак, тако присан. Није осећала пред њим никаквог стида. Хтела је да му се преда одмах, ту, на тој пространој пољани. Његове усне затворише њена уста. Она осети бол, готово физички, онај исти који је осетила кад јој је узео први пољубац. Она га одгурну инстинктивно.ᐸ/pᐳ
ᐸ/sampleᐳ
ᐸsampleᐳᐸp n="SRP19140973"ᐳ— Допусти!ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19140974"ᐳ— Није потребно, Илићу — одби девојка. — Пролетње кише нису опасне. Затим...ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19140975"ᐳ— Затим?ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19140976"ᐳ— Ја сам већ покисла, и...ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19140977"ᐳ— И?ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19140978"ᐳ— Свак од нас има свој пут.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19140979"ᐳ— Не говори ми то,Вишња — прихвати Чедомир. — Ми смо још увек добри, стари пријатељи.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19140980"ᐳ— Да, стари свакако... и ми старимо, ми сами.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19140981"ᐳ— Ти Вишња? Ти си млађа него што си икад била.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19140982"ᐳ— Какав парадокс! — насмеја се девојка нервозно.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19140983"ᐳ— Парадокс зацело, али је истина.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19140984"ᐳДоиста, Лазаревићева је изгледала врло лепа тако у ружичастом сјају уличне лампе, опкољена милионима ситних капљица и као контраст старом, раскаљаном Београду. Он ју је још једном такву видео: у почетку њиховог познанства, за време једне шетње кад их је киша ухватила ван вароши. Он је онда гледао у њу кроз будућност која обећава све, а сад је посматра кроз прошлост која се измиче, отима се нашим пруженим рукама.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19140985"ᐳ— Кад смо тако добри пријатељи — прихвати Вишња — онда будимо отворени: боље је да не идемо заједно.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19140986"ᐳ— Ми нећемо нашкодити једно другом. Нашто онда?ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19140987"ᐳ— Вараш се — синуше плаве очи у девојке. — Можда би боље било да се никад нисмо познали.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19140988"ᐳ— То је сувише горко. Буди правичнија. Ми смо провели целу младост заједно. Ми смо били везани присним везама једно за друго. Време, ћуд или неки глуп неспоразум, раздвојио нас је...ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19140989"ᐳ— Не криви време,Чедомире. Ја не верујем у судбоносне неспоразуме. Ако је ко крив, то смо ми: ја, ти, наши карактери, наше неједнаке тежње. Оставимо, дакле, прошлост. Она се не врати, ма је звао колико хоћеш. Просто: пиши пропало.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19140990"ᐳ— Да, пиши пропало... године су прошле од како смо се растали, ја то знам — продужи Илић тврдоглаво. — Али, ми смо још ту, ми живимо. Други не заборављају своје мртве, а зар ми живи да се заборавимо? Ти нарочито,Вишња... ти си још увек тако лепа; Боже мој, не, то није могуће, да ме више не волиш.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19140991"ᐳОни беху избили на Теразије.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19140992"ᐳ— Ја ћу трамвајем... — примети девојка.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19140993"ᐳ— Не, ја те нећу пустити док ми не обећаш да ћемо се опет видети — одговори Илић енергично, и ухвати девојку за руку.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19140994"ᐳ— Шта ми имамо још једно другом да кажемо? — пркосила је Вишња непрестано.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19140995"ᐳ— Имам да ти кажем мој живот за ове последње године, да ти кажем: шта сам желео, а шта сам добио, шта сам очекивао, а шта дочекао, многе ствари које ме тиште и које могу рећи само теби... да ти кажем, ето ако хоћеш... колико сам ниско пао, најзад.ᐸ/pᐳ
ᐸ/sampleᐳ
ᐸsampleᐳᐸp n="SRP19140326"ᐳМајка и укућани били су је размазили, те је желела да и Чедомир буде нежан према њој. И сем тог, она је била болешљива, нервозна девојчица, код које се чежње развијају рано и, у толико јаче, у колико је њено тело трошније. Да је место Чедомира, високог, мршавог студента бледих образа и поноситих очију, дошао неки други младић који би био његова пуна супротност: мали, крутуљаст, са очима као у миша, она би желела да се и њему допадне, јер је она, својом хромошћу завезана за кућу, сањала често о заљубљеним паровима које би, летимице, кадгод спазила с прозора кад прођу њиховом улицом, док општинске липе бацају густе сенке око њих и заносе главу својим тешким мирисом. Стога се она отимала, кад је време било ручку, да сама трчи и куца на младићева врата, позивајући га:ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19140327"ᐳ— Господин- Илићу, ручак је готов.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19140328"ᐳТако куцајући, а не отварајући врата на младићевој соби њу би прожмала нека слатка језа, од чукљева на руци, па кроз цело тело, да јој и колена задрхте, као кад је читала забрањене књиге. Једва је чекала да дође подне, да претрчи преко дворишта, предахне на прагу Мале куће — како су звали то одељење — скупи сву храброст, закуца на врата и преда се тој голицавој дрхтавици, па док јој она уноси забуну у главу, претрчи поново преко дворишта, упадне у своју собу и зарони зајапурено лице у хладовите јастуке своје постеље.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19140329"ᐳМладић је дизао главу на овај глас. Он му је звонио као труба војске која иде у помоћ, као поклич на освету, на буну. Што му се допадало у тим тренутцима код Беле, то беше нешто више од њене лепоте, то беше њена симпатија, далека, нова, друга љубав која се приближава. Ипак нешто у души говорило му је да спречи мисао да не иде тим правцем, те је ударао крст на страни на којој се зауставио, склопио књигу, оставио је у крај свога стола, уредио краватну, погледао да ли су му нокти како треба, па одлазио на ручак, пењући се уз кратке, камене степенице, ограђене зарђалом оградом.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19140330"ᐳСтари господин је био већ ту. Он је био човек ситних, живих очију, великог чела са дубоким залисцима, пљоснатих ушију, необријане браде и кратких, дебелих бркова, готово суров, сељак у грађанском оделу, иначе обичан, могао је личити на друмског механџију као и на митрополита, да није око његових сувих уста, око тих ситних очију, па све до природно намрсканог чела играо један интересантан израз одлучности који је прелазио у трагику. Ступио је у политику почетком Осамдесетих година. У то доба, довршавала су у Србији своје стварање два главна политичка фактора, народ и круна. Народ је био под мучним последицама два тешка рата, чији успеси нису одговорили његовим надама; чиновници, грабљиви и покварени, владали су земљом као господарска класа, Србија је изгледала њихов спахилук, о народним потребама није се водило рачуна. Демократске теорије о уређењу државе које су стизале са Запада нађоше у том незадовољству узорану њиву, и народ се формира, готово као један човек, у једну странку, која изнесе захтеве за најшире грађанске слободе. С друге стране, круна се опијала са нешто релативног успеха . на Берлинском Конгресу, подавала се ласкању извесне дипломатије, заносила се идејама просвећеног апсолутизма и на народ гледала као на гомилу геака. Јован Матовић, који је био сишао са пространих, слободних златиборских сувата и са наслеђеним искуством да Србија, за све што има, има да захвали само своме сељаку, лако се одлучио да приђе првој струји. Брзо се нашао у првим редовима; он је био сјајан полемичар, писао је врло течно, стил му је био популаран и живописан. Кад се каква идеја усади у његову главу, она се тако угњезди да је ни сами ђаво не би могао отуд ишчупати. Ништа на свету није било кадро спречити га у његовој борби за народ. Његов радикализам није био више политика, већ једна врста религије. Он је веровао у народне снаге, Вук Караџић је казао последњу реч у питању језика, народне песме су једини добар узор уметничком певању, и, да је хтео мењати хришћанство, он би место крста набио на олтар гуњ и опанак. Сад, после двадесет година борбе, он је видео краљевство претучено народним бунама, поразом једног кабинетског рата, сталним скандалима на двору. Међутим, ни Јован није остао читав. Изишао је из затвора остарео, поремећеног здравља и опортунист. Ма да је био висок чиновник, није се могао отрести простачких склоности сељачког сина. Јака му је сметала. У кући је био без капута, са заврнутим рукавима од кошуље. Није волео многа мењања тањира. Ручак му је био најслађи, кад би уграбио од своје жене да седне за кујнски сто и једе што прво дохвати. Али му је то задовољство ретко допуштала госпа-Клеопатра, која је волела формалности, добар тон, устручавање и ноблесу.ᐸ/pᐳ
ᐸ/sampleᐳ
ᐸsampleᐳᐸp n="SRP19140836"ᐳЛазаревићева није давала раније готово никакве важности сујеверицама. Она је тако рећи била без религије, изложена раном утицају природних наука и посвећена Чедомиром Илићем у оно што се у то доба звало реални правац у животу. Па опет, чим је устала, погледала је на врата где је синоћ оставила венац.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19140837"ᐳОн је стајао на истом месту, недирнут. Јутарње сунце пресијавало се на његовим жутоликим цветићима, нешто свелим. Његова сенка, неправилна и крупна, дрхтала је на зиду. Даље мало, пузала је, разлиставала се стара лоза, пуштала у вис своје сочне пипке, припијала се уз кућу, увијала се око довратака, јака, снажна, жилава, па чудно одударала од свежег пољског цвећа. Вишњи се учини да нешто живи ту у лози, у влажном хладу лозиног зеленила, и да је гледа, посматра њу и њен венац са жаљењем и као хоће да јој каже:ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19140838"ᐳ— Тако ћеш и ти свенути, неудата, остављена.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19140839"ᐳТо је ос зујао у чокоту.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19140840"ᐳ— Бесмислице! — рече у себи девојка и одмахну руком.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19140841"ᐳТога дана врућина би још јача. Сунце се не види као да се растопило по целом небу, па жеже. Нигде тице да се чује. Биље зри. Вишња је спустила завесе. У соби је мрак, али мало што да је свежије. Из чамовине на прозору цури смола.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19140842"ᐳПошто је распремила собу, поче да помаже око ручка.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19140843"ᐳ— Остави то,Вишња — рече јој мајка кад је виде како потаркује ватру. — Није то за тебе, не приличи ти.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19140844"ᐳДевојка се склони од ватре за тренутак. Онда узе неки други посао. Радила је двоструко само да не остане на само са својим мислима.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19140845"ᐳ— Радоје није заслужио ону увреду — говорила је у себи.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19140846"ᐳС тим прекором мешала се широка жалба за Београдом и младићем кога је тамо оставила.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19140847"ᐳ— Што ми не пише! — чудила се девојка болно. — Бар једну реч да је здрав.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19140848"ᐳПо ручку пређе на трем. Пролетња пилад грабила су се у дворишту око мрва које им је стресла кад је распремала сто. Виделе се разгранате старе шљиве њихове баште. Јабука шећерлија китила се руменим, заруделим плодом. Остојићев султан дремао у својој кућици, вртио репом и хватао устима муве. Даље, преко разноврсних кровова видело се парче једне улице: пуста калдрма, зарасла у модро-зелену траву, два низа плотова, неколико ниских кућа, остатци змаја на телеграфској жици и, у дну, једна старинска, двоспратна зграда у источњачком стилу, с кровом као звезда, широком настрешицом, изолученим прозорима, државним грбом над сниским вратима. То је пошта.ᐸ/pᐳ
ᐸ/sampleᐳᐸ/samplesᐳ