ᐸ?xml version="1.0" encoding="UTF-8"?ᐳ
ᐸsamples n="SRP19040"ᐳ
ᐸsampleᐳᐸp n="SRP190401555"ᐳ— Боже,Боже! — узвикну гласно. — Опрости народу и спасавај!ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP190401556"ᐳГуста тама као тесто испуњавала је шупљину високе куле, а само једна звездица, која се, са истока, кроз прозорчић видела, трептала је несталном светлошћу. Склопљених руку на молитву и оборене главе клечао је калуђер према овој звезди, а усне су шапутале последњу вечерњу молитву, која мољаше Бога, да заштити невину душу од искушења и да његовим мукама исцели окужени народ.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP190401557"ᐳАли, најзад, телесна малаксалост, од дводневног испаштања и несанице у овој кули, сасвим га савладаше. Тежак сан склапао је уморне трепавице, и он се спусти на под, а главу наслони па камену плочу. Тврдо је спавао.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP190401558"ᐳТек у неко доба учини му се, да чује потмулу тутњаву, па онда необичан тресак. За овим затрешташе многе трубе, а у томе часу осети, како кроз кулу одјекују тешки кораци. Хаџи- Ђера као да угледа витеза у челичну оклопу, са шлемом на глави, медним штитом о мишици и дугим копљем у рукама. И тај витез стаде баш уза сами зид према њему, наслони се на копље и стаде га посматрати необичним очима, из којих је била светлост правце у његово чело и чисто палила.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP190401559"ᐳ— Свети Димитрије! — кликну игуман, кад познаде своје крсно име, и појми руком, да се пред светитељем прекрети.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP190401560"ᐳ— Витез се благо осмехну, али онога погледа не скида с његова чела.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP190401561"ᐳХаџи-Ђера покуша да се дигне с пода и — пробуди се. У кули је све тамно, али тамо, где је сањао витеза, учини му се, да још види, како се таласа нека ваздушаста бела прилика у човечјем облику. Нетренимице гледа Хаџија тамо, па, да би се подигао с пода, одупре се обема рукама о коцкасти камен, на коме му мало час почивала глава. Одједном осети, како камена коцка задрхта под руком и као да клизну подаље. А у истоме часу свежа струја ваздуха, која га запахну мемљивим дахом, пирну испод његове главе. То га потпуно расани из мало пређашњега еута... Дакле, све је било само сан, последњи сан пред дверима вечности, које ће му се сутра расклопити. Чудна лакота обузе игуманову душу и њему заигра у грудима од необичне милине. На последњем часу живота, у очи саме смрти, силази у кулу светитељ, да га походи, утеши и охрабри.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP190401562"ᐳА она звезда, што је сијала над игумановом главом, докле се молио, трепти и сада ведром светлошћу и помало осветљава таму око његова легала!ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP190401563"ᐳМеђутим, камен, о који се Хаџи- Ђера и сад одупирао, још се једном склизну и помаче. Хаџи- Ђера се трже и зачуђено поче разгледати. И збиља, камен се био за читаву стопу отиснуо у страну, а на месту, где је дотле као узидан стајао, указала се некаква шупљина, из које је избијао влажан и мемљив задах. Хаџија разрогачених очију загледа у ову јаму, што је зјапила. А кад се од тренутна изненађења расвести, саже се и завуче руку унутра. Под руком осети као степенасти силазак. И не мислећи да разјасни себи шта је то, покуша да одвали прву плочу, што ив чи са овом јамом; на срећу, посао му пође врло лако. За неколико часака одвали неколико плоча, те јама оста довољно широка, да се кроз њу провуче.ᐸ/pᐳ
ᐸ/sampleᐳ
ᐸsampleᐳᐸp n="SRP19040814"ᐳАли у колико му ова мисао не избијаше из главе, у толико се помаљала и друга; па што се више ближио манастиру, та га је мисао све јаче и јаче захватала. Тамо ће, без сумње, затећи и Смиљу, коју је онако ненадно оставио. Нека нејасна страва косну га, кад помисли да ће се њих двоје очи у очи погледати, па да ће, можда, чак и разговарати. Тај чудновати осећај, што би се у њему заталасао на ову помисао, схватао је да је отуда, што међу њима лежи већ толика крв. Овога пута био је вољан, шта више, он је потпуно и слепо веровао Хаџи-Ђери, да Милана није уб о нико од Гагићевих; у то је веровао можда и зато, што је осећао, да је Хаџи- Ђера једини, који га може заклонити испред турске освете; али то није све. Између њих лежи још много крви, између њих стоји крвава мржња, која се распиривала пет година, која је пет година гутала жртву за жртвом, па зар само овај случај, коме се ни он нити ико није надао, да је утули? Та њега је још силније кидала љутина баш зато, што се све тако морало десити, те да се одмеће од куће ради ове девојке, за чији спас не би ни прстићем мрднуо, само да је знао, е Рамо њу но си.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19040815"ᐳМучен оваквим мислима, чисто се гризао у себи, а десницом, која му је једнако почивала на силају, стезао је јабуку од свога кубурњака, да би је сву у прах раздробио, само да је могао.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19040816"ᐳНа манастирским вратима дочека их духовник, који баш тога часа беше свршио Вечерњу.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19040817"ᐳ— Како је детету? — упита Хаџи-Ђера.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19040818"ᐳ— Добро, хвала Богу? — одговори овај, — Сад се сасвим опоравила.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19040819"ᐳДуховник приђе Милоју са осмехом и пружи му руку.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19040820"ᐳ— Здраво, јуначе! Ти осоколи!ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19040821"ᐳМилоје се збуњено насмеши.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19040822"ᐳ— Дамљан вели, да си и оног другог ровашио.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19040823"ᐳ— Зар Суљу? — прену Милоје и пажљиво погледа у духовника.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19040824"ᐳ— А по чему зна Дамљан? — запита у исти мах Хаџи- Ђера и заста да чује.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19040825"ᐳ— Враћао се тамо, па је по коњскоме трагу, баш на савијутку где је Суља бегао, нашао још један кубурњак, и то празан. Мора да му је рука обрањена, па га је испустио.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19040826"ᐳ— Их? — Љутну се Милоје. — Што га не згодих боље! Сад бих био миран.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19040827"ᐳ— Пе брини, јуначе? — одговори игуман весело. — Данас си осветлао образ старим Станковићима, а за оно друго лако ћемо већ.ᐸ/pᐳ
ᐸ/sampleᐳ
ᐸsampleᐳᐸp n="SRP19040513"ᐳНа последњу реч Рупић уђе у вајат.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19040514"ᐳМилоју удари крв у лице и збуњено окрете главу у страну.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19040515"ᐳ— Убио си га? — запита ујак журно.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19040516"ᐳ— Ја! — одговори Милоје, а и не гледа ујака.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19040517"ᐳ— Тешто, соколе, тако и ваља! — викну Рупић весело. — Сад је остао још један пас!ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19040518"ᐳМилоје ћути.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19040519"ᐳ— Па кога си од њих?Јована?ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19040520"ᐳМилоје не одговара.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19040521"ᐳ— Николу?ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19040522"ᐳОпет ћутање. Мати престрављено гледа то у сина то у брата и чисто цепти од пеке слутње.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19040523"ᐳРупић зачуђено погледа.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19040524"ᐳ— Ама кога си, хеј? —ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19040525"ᐳ— Рама, — одговори Милоје сухо.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19040526"ᐳРупић запрашћено устукну.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19040527"ᐳ— Шта велиш?ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19040528"ᐳ— Рекох...ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19040529"ᐳРупић и мати само блену зачуђено.Милоју поста несносно ово ћутање.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19040530"ᐳ— Зар сам ја знао да носи Смиљу Гагићеву. Ето ти!ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19040531"ᐳУјак ипак није разумео ништа. Он само превали зачуђен поглед на Анђу, која је само дрхтала и као онемела слушала шта се говори.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19040532"ᐳ— А ја сам мислио, да је друга нека, — проговори Милоје. — Ето, могао је тако и наше чељаде однети, па зар да пропустим? Ја нисам знао, да је то Смиља.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19040533"ᐳРупић се наслони уза зид. Вајат и све што је у њему окретало се око њега, а небројени светлаци сукћу му поред очију. На слепоочњацима тако му је лупало, као да чекићем ударају, и он се чисто поведе. Неко време стајао је тако разрогачених очију и расклопљених вилица. Није умео ништа рећи. Једино, што му је зујало око ушију, био је неки глас, који као да долажаше из даљине, на му зуји: „Убио Турчина, убио Турчина!“ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19040534"ᐳМати не мога издржати више, груну се у груди и поче плакати. Наједаред приђе сипу, загрли га и узе тихо нарицати. Снаха, заплашена, стала уз огњиште, па се никуд не миче.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19040535"ᐳ— Куку мени, бато! — јаукну Анђа. — Шта да радимо?ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19040536"ᐳ— Шта, да радимо? — цикну Рупић и позелене у лицу. — Ето ти тога красника, упитај њега! Ја велим, понео човек оружје, да освети брата, а он убија Турчина ! И то кога ради? Да спасе девојчуру, помаже своме крвнику, а сутра ће нам за то кров над главом букнути.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19040537"ᐳ— Ја нисам знао да је она? — одговори Милоје, збуњен речима што их ујак осу.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19040538"ᐳ— И он се, мајчин син, нашао да исправља криву Дрину, да убија Турке! Ето ти га сада, па нека сам одговара... Идем аги Джинићу! — дрекну Рупић. — Боље и он један да пропадне, него ли кућа, него цело село.ᐸ/pᐳ
ᐸ/sampleᐳ
ᐸsampleᐳᐸp n="SRP190401273"ᐳ— Какву снаху? — викну Рупић презриво. — Умре кумче, растури се кумство!ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP190401274"ᐳ— Несрећниче! — плану Хаџи- Ђера, који до овога часа савлађиваше гнев. — Тешко теби, ако си је одао!ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP190401275"ᐳ— Шта велиш?! — запита Рупић јачим гласом, као да није чуо.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP190401276"ᐳ— Свет ће те пљувати!ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP190401277"ᐳ— Ваљда они што им чељад не избија из Сали-агина кола! — одговори Рупић с подсмехом.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP190401278"ᐳ— Хајде, хајде! Не знам, хоће ли те ага Джинић наградити, али не смећи с ума, да ће ти се ма ко одужити за твоје улизивање.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP190401279"ᐳ— Ко се улизује? — унесе се Рупић игуману у очи.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP190401280"ᐳХаџи- Ђера га само мрко погледа, те Рупић нехотице устукну. Овај чудновати, дубоки поглед, што прозире у дно душе и збуњује, учинио је и овога пута своје.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP190401281"ᐳХаџи- Ђера, без и једне речи, изађе из куће, па се лаганим корацима упути у манастир.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP190401282"ᐳ— И ето, где човек душу изгуби! Заплете се, као нико његов, у сатанине замке! — шапутао је Хаџи-Ђера, па, што је даље одмицао, све је журније ишао.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP190401283"ᐳЗнао је он, да Турцима не треба много, па да учине и најужасније недело, а већ ово што је склонио две женске главе, што је заклињао стару Гагићку, да не ода кћери, и што је под свој кров примио хајдука, кога Турци на све стране вијају, то је било и сувише, да га сасвим упропасти.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP190401284"ᐳИ шта сад да ради? Разговор с Рупићем показао је само, колико је широк јаз између њих двојице, и он се не само није смео надати више, да ће га икако освестити, обрлатити, него му је још ваљало хвалити Господа, ако га овај на миру остави. Па баш и да га остави, зар ће моћи што међу овим сељацима, којима је Рупић све и сва, једина и последња узданица, да их сачува од наметнуте глобе.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP190401285"ᐳ— Е, мој Ђорђе, жалосно сам ти ја уздање у овом народу! — уздахну игуман, улазећи у манастирско двориште.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP190401286"ᐳНеко необично осећање, као потајна слутња, обузе га, када се нађе сам у овом пустом дворишту, где се ни жива душа не чује. Високи крстови, што су се за црквом расули на све стране, са снежним хумкама и привешеним убрусима, што се с крстова сетно нихају, као да га немо и с чуђењем гледају. У самој ствари све ово што сада види, и ту ониску црквицу подстрешену широком дрвеном надстрешницом, и те снежне гробове, што су, као стада белих јагањаца око пастира, полегли око ове црквице, све је то дан из дан гледао и није га потресало; али сада, овога пу а, на један мах га обузе нека туга, неко предосећање, као да ће се овога часа нешто неприлично десити. Рука му се и нехотично диже челу, и он се прекрсти.ᐸ/pᐳ
ᐸ/sampleᐳ
ᐸsampleᐳᐸp n="SRP19040775"ᐳТако је размишљао, ступајући ногу пред ногу, а у глави му је хучало као потмули шум, кад се шумовито грање занија. Колена су му поклецивала од страха на помисао, шта ће се све сутра десити. Турци се неће освртати ни на што: запалиће му кућу, поробиће га, па кад не нађу Милоја, искалиће освету на њему, јер ће сматрати да му је он јатак и да га је склонио. А ага Джинић неће тада ни брком мрднути, да се заузме за њега.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19040776"ᐳТакве су му се мисли врзле по узбуњеној глави, па што је више мислио о томе, машта је све више радила, и он се као пијан поводио, лутао којекуда, хуктао и проклињао, па најзад и не оде куму. Није му било ни до разговора, ни до чега. Сад би највећма волео, кад би се некако створио у субашину хану, па да му учини што велико, велико, чиме би га тако задужио, те да му и сам рече: „Е, Рупићу, и досада сам те знао као пријатеља, али од сада те, ево, признајем за рођена брата.“ Али ма колико лупао главу, ма колико се мучио да у тако краткоме времену изуме м шта знатно, те да га толико задужи, није му баш ништа падало на ум. Онај несносни шум, што му је у глави брујао, као да му је сваку мисао сплео и замрсио, те му тако није остајало ништа друго него да стрепи и да хуче.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19040777"ᐳКао утучен седео је тако и расејано гледао у оне шарене пламичке, што су са укрштених гламња суктали, повијали се и као пламени језици лизали ниски димњак, што се изерио и као расклопљена чељуст зија над његовом главом.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19040778"ᐳДок је он овако сатрвен бленуо,Станојка је седела у вајату покрај свекрве. Обе су само ћутале.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19040779"ᐳ— Па опет, — рече Анђа, — ваља му рећи. Иди му кажи, да дође овамо, а ти изађи мало напоље и не улази докле те не зовнем.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19040780"ᐳСтанојка изађе у кућу и каза Рупићу свекрвину поруку, а кад овај оде у вајат, она штуче напоље. Срце јој је куцало од страха и неизвесности, како ће се најзад све то свршити. Језа је спопадала на помисао, шта ће све бити с њом, ако јој ни он не помогне.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19040781"ᐳНе потраја дуго, а вратаоца на вајату нагло се отворише и из њих испаде Рупић, модар као чивит и много узрујанији него што беше, кад се вратио. Очи су му лево и десно зверале, као да играју. У дворишту се сукоби с њом, па кад је спази, као опарен трже поглед у страну, обори очи и брзо измаче пут села.ᐸ/pᐳ
ᐸ/sampleᐳᐸ/samplesᐳ