Annotation <ROLE>
Text
File1 : SRP19021_Branis ... e_saSegovima.xm
Text
File2 : ANN FILE

ᐸ?xml version="1.0" encoding="UTF-8"?ᐳ
ᐸsamples n="SRP19021"ᐳ
ᐸsampleᐳᐸp n="SRP190211483"ᐳ— Шта овога момента? — упаде она брзо.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP190211484"ᐳ— Имам један важан... један неодложан посао!ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP190211485"ᐳ— Ви? Та идите, молим вас, којешта. Је ли то ваш посао.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP190211486"ᐳ— Да, мој приватан... узврда се учитељ. Управо није толико ни приватан, више је државни посао... то јест, како се узме.,ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP190211487"ᐳ— Али не, оставите то, оставите тај посао...ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP190211488"ᐳ— Немогуће! — оцеди кроз зубе учитељ.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP190211489"ᐳ— Али — настави госпођа Софија и кокетно се насмеши нагнув се к њему — мени за љубав...ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP190211490"ᐳ— Вама за љубав? Па добро, али шта желите?ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP190211491"ᐳ— Немојте овде стајати, хајдемо овако Ломином улицом па ћемо сићи у парк министарства финансија. Пратите ме донде, тамо је тако пријатна хладовина, а нема ни публике, па можемо мирно разговарати.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP190211492"ᐳУчитељ музике хукну, обриса знојне капље које му се беху набрале по челу, па пође, пошто узгред баци поглед на прозоре г. Симе Недељковића и спази г.Симу :на прозору како прави очајничке гримасе.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP190211493"ᐳУспут се водио врло сладак разговор, од којега грешни учитељ једва ако је коју реч чуо, јер му беше отежала рука. Рука му беше готово утрнула, а од страха беше премро, осећајући да се Недељко поче да мигољи.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP190211494"ᐳМожете мислити још како му је било код госпођа Софија, између осталога, рече:ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP190211495"ᐳ— Тај вам иберцигер не стоји добро.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP190211496"ᐳ— Знам.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP190211497"ᐳ— Али ви носите нешто?ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP190211498"ᐳ— Да, знам.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP190211499"ᐳ— Забога, зашто не узмете носача?ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP190211500"ᐳ— Носача? — Не, немогуће... ове не могу никоме поверити.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP190211501"ᐳ— А шта је то?ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP190211502"ᐳ— Које? — упита учитељ престрављено и проби га хладан зној по челу.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP190211503"ᐳ— Та, то што носите под иберцигером?ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP190211504"ᐳ— То што носим... то је управо... како да кажем... то је један музички инструменат.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP190211505"ᐳ— Инструменат?ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP190211506"ᐳ— Да! — рече одлучно, јер му се учини да се врло срећно досетио.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP190211507"ᐳ— Сад сте га купили?!ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP190211508"ᐳ— Да, сад.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP190211509"ᐳ— Па ваљда га носите на пробу?ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP190211510"ᐳ— Да, носим га на пробу... али, видите ли ви како је врућина — додаде брзо учитељ, као кобајаги се досетио како ће да обрне разговор.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP190211511"ᐳМеђутим, стигли су већ близу парка и сели на клупу, те учитељ одахну мало, јер ће моћи да одмори руку. Али у том моменту, и ако је, за чудо, све досад ћутао као заливен, квекну Недељко под иберцигером као јаре. Госпођа Софија се трже, а несрећни учитељ заколута погледом на све стране и збуни се као дете ухваћено у крађи.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP190211512"ᐳ— Па то ће бити хармоника?ᐸ/pᐳ
ᐸ/sampleᐳ
ᐸsampleᐳᐸp n="SRP19021372"ᐳ— Па... како ћемо ово?ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19021373"ᐳ— Које?ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19021374"ᐳ— Па ову ствар из Прелепнице?ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19021375"ᐳ— У акта, просто у акта! — понавља Радисав одлучно.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19021376"ᐳ— Ама не може у акта! — додаје ћата понизно.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19021377"ᐳ— Зашто не може? — испрси се кмет, мислећи да тиме ћата хоће да оспори његово познавање канцеларијских послова.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19021378"ᐳ— Не може зато, што уз овај акт иде и прилог, па како ћемо тај прилог да метнемо у акта.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19021379"ᐳ— У акта заједно са прилогом! — загрми Радисав.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19021380"ᐳ— Знам, ал’ тај прилог је дете, живо дете.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19021381"ᐳ— А јес’! — учини Радисав пошто се сад тек сети. — Јес’ Бога ми, па, како ћемо?ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19021382"ᐳ— Ја не знам! — слегну ћата раменима.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19021383"ᐳ— Е, али знам ја! — рече Радисав, па се окрете бирову. — Где је то дете?ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19021384"ᐳ— Ено га у ћатиној соби — одговори биров, а у тај мах се и Милић тако раздра из ћатине собе, да и Радисав и ћата и биров отрчаше тамо и, на своје велико запрепашћење, видеше да је Милић, лежећи на кревету ћатином, где је било и неких аката, ова просто учинио за увек неупотребљивим.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19021385"ᐳ— Пфуј! — учини Радисав, па се окрете бирову. — Зови ми одмах Среју из Прелепнице, нека носи ово ђубре.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19021386"ᐳ— Кога Среју? — упита биров.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19021387"ᐳ— Среју из Прелепнице, онога што је донео овај акт и дете.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19021388"ᐳ— Па он... поче биров и чеше се за вратом — овај... оставио овде акт и даље па се вратио у Прелепницу.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19021389"ᐳ— Ама ко се вратио? — дрекну Радисав.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19021390"ᐳ— Па он... Среја из Прелепнице.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19021391"ᐳ— А оставио ово?ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19021392"ᐳ— Јес’ — вели биров.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19021393"ᐳ— Ух! — учини Радисав — па шта ћемо ми с овим?ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19021394"ᐳИ ћата и биров погледаше у земљу и слегоше раменима.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19021395"ᐳ— Слушај, ћато, зови ми одмах чланове у судницу, да видимо како они кажу: јесмо ли ми дужни хранити и ону сиротињу, коју наши становници ма где и ма у ком крају света роде?ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19021396"ᐳПа полазећи додаде још:ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19021397"ᐳ— Сад ћу ја кроз половину сата бити овде, а они нека ме очекну.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19021398"ᐳКмет оде до Ивка, а ћата и биров се споразумеше: биров да чува дете, а ћата да оде и позове чланове.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19021399"ᐳСабраше се чланови пред општину те малочас, кад дође Радисав, уђоше сви у судницу. Председник Радисав седе у чело стола, заузе војнички став и салутира, па узе реч:ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19021400"ᐳ— Мирно! Отварам седницу. Браћо! Општина прелепничка послала нам је један рапорт. Прочитај га, ћато!ᐸ/pᐳ
ᐸ/sampleᐳ
ᐸsampleᐳᐸp n="SRP19021422"ᐳ— Пилећина, права пилећина!ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19021423"ᐳ— Има ли јадац? — опет пита дућанџија.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19021424"ᐳ— Јеси, бре, глуп,Јово! — вели му ћата. —ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19021425"ᐳКако не би имала јадац, птица је, није човек! Само разуме се, велики јадац као рогови на кући.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19021426"ᐳ— Бре!... — учини дућанџија задивљен.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19021427"ᐳ— Једанпут смо ломили јадац са неким Немицма, па нас седам Србина са једне стране теглимо, а седам Немаца са друге стране. Једва га преломисмо.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19021428"ᐳПосле већ водили су и друге разговоре, као људима којима је чисто срце као стакло и мирна савест као у јагњета, и не надајући се каква их невоља за који час чека.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19021429"ᐳЕ, али, што кажу, ум за морем а смрт за вратом. И каквих ти све чудноватих случајева нема у животу и у свету! Колико се пута то, на пример, десило те из ведра неба, и без икаквог нарочитог разлога, груне гром; или, кад се ти и не надаш него гледаш весело у свој усев, а оно груне град па га помлати; или, здрав здравцит човек седи с тобом, пије, разговара се, шали се, па тек заковрне очима и умре. Ето, такав један чудан случај десио се и данас, баш кад је овако леп дан, и баш кад су и поп и кмет и ћата и дућанџија толико задовољни и радосни, да им је радост исписана и на челу и на образима и на уснама.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19021430"ᐳСеде они тако и воде разне разговоре, а тек дотрча у један мах, задуван, биров Среја, који — као што смо то из пете главе овога романа приметили — никад не доноси добар глас кадгод дотрчи тако задуван.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19021431"ᐳСреја и не приђе столу, но ману шаком на кмета, те се кмет диже са стола и оде мало у страну. Среја му нешто прошапута, а кмет, кад то чу, пребледе у лицу и помодре као зрела смоква.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19021432"ᐳОнда кмет ману шаком на попа, те се поп диже са стола и оде мало у страну. Кмет му нешто прошапута, а поп, кад то чу, пребледе у лицу и помодре као зрела смоква.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19021433"ᐳЗатим поп махну шаком на Јову дућанџију те се Јова диже са стола и оде мало у страну. Поп му нешто прошапута, а Јова, кад то чу, пребледе у лицу и помодре као зрела смоква.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19021434"ᐳЗатим Јова дућанџија ману шаком на ћату те се ћата диже са стола и оде мало у страну. И Јова му нешто прошапута, а ћата нити пребледе у лицу нити помодре као зрела смоква, пошто је он од ране зоре пио и био увелико и блед и модар као модар патлиџан.ᐸ/pᐳ
ᐸ/sampleᐳ
ᐸsampleᐳᐸp n="SRP19021632"ᐳРиста је, разуме се, свима објаснио да се поп у ствари није породио и да цела ова ствар није никакав „догађај”.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19021633"ᐳТако поседеше полицај, кмет и Јова дућанџија дубоко у ноћ, а све чудећи се и крстећи се: како се то у свету може да деси понешто човеку, чему се никад није ни надао.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19021634"ᐳ— Може, може, боме — тврди непрестано Риста полицај. — Ево, да вам причам само, шта се мени једанпут десило!ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19021635"ᐳЈова дућанџија одмах наручи још један литар вина, полицај дохвати кметов паклић и поче да прави нову цигарету, а кмет и Јова се примакоше ближе да чују причу.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19021636"ᐳ— Било је то у Београду — поче Риста пошто искапи чашу која је била пред њим, а дућанџија наново доли. — Ја сам тада био кесарош и коцкар.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19021637"ᐳКао да си им командовао, и кмет и Јова бесвесно и једновремено стрпаше руке у џепове где им је кеса, измакоше се од Ристе као опарени и разрогачише очи.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19021638"ᐳ— Немој да се чудите и плашите — настави Риста сасвим мирно. — Зато сам баш ја данас најбољи полицај. У свима великим царствима, па тако и код нас, баш коцкара и кесароша ће да узму за полицаја, јер он им, брате мој, онима што још нису полицаји, зна све трагове.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19021639"ᐳ— Тако је — рекоше са узбуђењем и кмет и дућанџија, па се са поверењем вратише опет ближе Ристи.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19021640"ᐳ— Камо га — настави Риста с неким поносом — чикам га ја, да га видим тога ко ће да буде, добар полицајац а да није прво био кесарош. Одем, брате мој, на вашар па познајем сваку тицу и знам шта му мисли глава, шта му мисли рука, а шта нога.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19021641"ᐳ— Тако је — додају сасвим убеђени кмет и дућанџија.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19021642"ᐳ— За сваки посао треба нешто да се зна: је л’ доктор мора да учи школе, па да буде доктор?ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19021643"ᐳ— Јес’ — одговарају у два гласа кмет и дућанџија.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19021644"ᐳ— Је л’ судија мора да учи школе прво?ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19021645"ᐳ— Јес’.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP19021646"ᐳ— Е, па. А полицај, како мислиш, он ваљда тек падне с неба готов полицај и зна све. Није, брате, него он мора прво да буде коцкар, па онда кесарош, па онда у жандарме, колико да одслужи рок у војсци и тиме да се одужи својој отаџбини и онда постане полицај. Ето, тако сам ја, брате мој, па зато сам ја и печен. Дедер, кажи ми још једног полицаја, који је тако печен као ја, ’ајд, реци!ᐸ/pᐳ
ᐸ/sampleᐳ
ᐸsampleᐳᐸp n="SRP190211590"ᐳГоспођа Босиљка му срдито окрете леђа и наже се на прозор. Он остаде крај Недељка и наже се, те му даде своје бркове да их мало чупа, осећајући у души ону велику родитебску радост, коју сваки отац осећа кад му дете стане чупати бркове. Недељко пак, како то невино детиње задовољство није још у животу осећао, јер му се досад никад није дала прилика да коме чупа бркове, отпоче тај посао тако варварски, да су г.Сими пошле сузе на очи, без обзира на то још, што га је ужасно наљутило кад је опазио да је Недељко почео само црне длаке из бркова да му чупа, а беле тако пажљиво да оставља, као да би грешноме супругу, који је очекивао да се умеша прст Божји па да му жена роди, хтео да учини што већу пакост.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP190211591"ᐳПошто га је на тај начин убрзо прошла воља за тим родитељским задовољством, он се окрете госпођи Босиљки питањем:ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP190211592"ᐳ— Па добро, шта мислиш ти, шта да радимо са овим дететом?ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP190211593"ᐳ— А зар ја знам! — одговори госпођа Босиљка зловољно.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP190211594"ᐳ— Та нешто ипак треба учинити, не можемо се показати нехришћани.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP190211595"ᐳ— Па... учини она — ваљада постоји овде у Београду, какво друштво за находчад?ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP190211596"ᐳ— Друштво за находчад? Не, не постоји, али... видиш, то је дивна идеја! Знаш ли ти,Босиљка, да је то дивна идеја?ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP190211597"ᐳ— Која?ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP190211598"ᐳ— Па та твоја идеја, идеја да се образује друштво за находчад. — И г. Сиглу озари неко задовољство због те идеје која га тај час освоји.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP190211599"ᐳ— Па откуд је то моја идеја? — настави госпођа Босиљка равнодушно.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP190211600"ᐳ— Идеје се тако рађају, драга моја, сасвим случајно, уз разговор, уз реч. И, ја ти дајем реч да ћу настати да се та идеја и оствари, и, ако успем, ја ћу нарочито истаћи да је то твоја идеја.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP190211601"ᐳИ загрејан идејом и оним интимним разлозима, са којих је он исту тако оберучке прихватио, господин Недељковић пође крупним корацима по соби, замишљајући идеју већ остварену, а Недељка као питомца број један друштва за находчад.ᐸ/pᐳ
ᐸp n="SRP190211602"ᐳ— Сасвим је то идеја коју треба остварити; зашто је не би остварили! — наставио је г.Сима да резонује гласно и више за се. — Имамо друштво за напуштену децу, то је друго; то је већ за децу, одраслу децу, децу која тамо уче занате. Па онда, имамо друштво за старице, и то је лепо, врло лепо. Али, зашто не би имали и друштво за находчад, кад је код нас већ заведен обичај да се деца сваки час налазе по улицама.ᐸ/pᐳ
ᐸ/sampleᐳᐸ/samplesᐳ